Uvod
3. februar 2006.

Pre nekog vremena sam zaključio da će jedan od najvećih izazova novog sveta biti sećanje. Ovo je generalni problem, jer se celo čovečanstvo u jednom trenutku može pretvoriti u veliki muzej sa ogromnim depoima. Neke stvari koje su nekada imale malu vrednost s vremenom postaju sve dragocenije. Stare poštanske marke, boce vina, obične sitnice koje su koristili poznati. Tako i nešto što danas izgleda nevažno jednog dana može postati dragoceno, ko zna kome.

I kao jedinke imamo isti problem. Svi se trudimo da sačuvamo što više uspomena na trenutke ili stvari koje nam nešto znače u životu. Najpre ih i ne primećujemo. No, kada sa vremenom pronadjemo kapicu koju smo nosili u prvim danima po rodjenju ili se u razgovoru sa starim prijateljima setimo ludih dana koje smo proveli u mladosti, počnemo instiktivno da sakupljamo i čuvamo te dragocenosti.

Pitanje je da li ćemo imati dovoljno mesta u svojim ostavama i srcima za sve. A, kada nas ne bude bilo, onima koji dolaze iza nas najveći deo tih stvari biće nevažan.

Svesan sam toga i ja. Znam, na primer, da će moja zbirka pivskih etiketa lako završiti u hartiji za reciklažu. I potpuno to opravdavam.

No, ne mogu se odupreti porivu da neke stvari ostavljam za sebe i iza sebe. Tako, na prekretnici života kada odlazim da živim i radim u Švajcarskoj, odlučio sam da počnem da beležim svoje uspomene. Biće to moj Ženevski dnevnik.

Jedan od povoda je što želim da živim što normalnije u tom stranom svetu. Stoga ću se truditi da se vratim nekim u poslednje vreme skrivenim željama i običajima: da pišem, slušam muziku, čitam, gledam filmove, budem u kontaktu sa drugim vrstama umetnosti, naučim nešto novo, trčim i brinem o svom organizmu. Pisanje će biti jedan od najlakših ventila ove vrste.

Trudiću se da prikažem što više zanimljivih stvari. Prirodno, biće to slikano mojim očima. Već sam dovoljno mator da imam svoj sud o životu i ne stidim se da ga iskažem. Biće i ličnih tekstova: o mom snalaženju u novom životu. Pogotovo u prvo vreme. Trudiću se da ih bude što manje i da budu u ulozi razumevanja položaja u kome se nadje čovek kao što sam ja.

Pokušaću da priče pišem barem jednom u nedelju - dve. Valjda će to biti dovoljno da sve prikažem i da održim pažnju onih koji bi voleli da to čitaju.

Mada ću se oslanjati na svoj život u Ženevi, trudiću se da prikazujem i druga mesta u kojima ću biti tokom svojim brojnih putovanja. Takodje, pokušaću i da konačno sredime neke od svojih ranijih zapisa i njih takodje predstavim.

Nadam se da će ovo biti zanimljivo štivo. Želim vam dobro čitanje.


...